Светски океан
Сарадници пројеката Викимедије
Article ImagesСветски океан
континентална водена маса
Светски океан, светско море или глобални океан међусобно је повезани систем океанских вода Земље који састоји се од већег дела хидросфере и који обухвата 361.132.000 km2 (139.434.000 sq mi) (70,8%) површине Земље, са укупном запремином од 1.332.000.000 km3 (320.000.000 cu mi).[1]
Највећи површину светског океана заузима Тихи океан (Пацифик или Велики океан). Он захвата 50% укупне површине светског океана и нешто више од половине његове запремине. Простире се од источних обала Азије, Малајског архипелага и Аустралије до западних обала Америка. Због кретања литосферних плоча, на дну Тихог океана јављају се дубоки ровови или бразде, посебно уз обале Азије. Уједно је и најдубљи океан светског мора.
Највеће дубине Тихог океана измерене су у дубоким рововима, од којих пет имају дубину већу од 10 000 m (Маријански ров, Тонга, Курилски, Јапански и Филипински ров). Највећа дубина измерена је у Маријанском рову и износи 11 034 m.
Између континената Старог света, Европе и Африке на истоку и Новог света на западу, налази се други океан по површини, Атлантски океан, који обухвата 26% укупне површине светског океана. Пружа се правцем север-југ у облику слова S. Дуж средишње осе, на његовом дну, налази се подводно узвишење, настало померањем литосферних плоча.
Индијски океан обухвата 20% површине светског океана. Његове границе су: Африка на западу, Азија на северу (Индија), Малајски архипелаг и Аустралија на истоку и Антарктик на југу.
Северни ледени океан
Северни ледени океан је најмањи океан по површини, заузима простор око Северног пола, односно 4% укупне површине светског океана. Ограничен је северним обалама Европе, Азије и Северне Америке.[2]
Према неким поделама издваја се и пети Јужни океан, који обухвата најјужније делове Тихог, Атлантског и Индијског океана.[3]
- ^ „WHOI Calculates Volume and Depth of World’s Oceans”. Ocean Power Magazine. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 8. 3. 2018.
- ^ Ситарица Рада и Тадић Милутин 2016, стр. 8,9.
- ^ „Светско море”. Shtreber. Архивирано из оригинала 08. 03. 2018. г. Приступљено 11. 2. 2018.
- Chekin, L. 2002. The world ocean in medieval cartography. Moscow: S. I. Vavilov Institute of the History of Science and Technology of the Russian Academy of Sciences; thesis for Museum of the World Ocean
- Ocean. The Columbia Encyclopedia, 6th ed. 2003. New York: Columbia University Press
- Danabasoglu, Gokhan; McWilliams, James C; & Gent, Peter R. 1994. The role of mesoscale tracer transports in the global ocean circulation. Science: vol. 264. (no. 5162). стр. 1123–1126.
- Levitus, Sydney; Antonov, John I; Boyer, Timothy P. and Stephens, Cathy. 2000. Warming of the world ocean: abstract, article. Science: vol. 287. (no. 5461). стр. 2225–2229.
- Spilhaus, Athelstan F. 1942. Maps of the whole world ocean. Geographical Review: vol. 32 (no. 3). стр. 431–5.
- UN Atlas of the Oceans: